Ka­da pri­ti­snu go­di­ne i sta­rost oku­je ti­je­lo i du­šu, a dje­ca osnu­ju po­ro­di­ce i za­ba­ve se svo­jim ži­vo­ti­ma i sud­bi­na­ma, sta­ri­ma se otva­ra­ju vra­ta sta­rač­kog do­ma kao spas od sa­mo­će i bo­le­sti. Odva­ja­nje od svo­jih naj­bli­žih ne­ka­da pro­đe bez­bol­no, a ne­ka­da je te­ško na­vi­ći se na no­ve okol­no­sti i pred kraj ži­vot­nog pu­ta okre­nu­ti no­vi ži­vot­ni list. Ta­kvih is­ku­sta­va pre­pun je Dom sta­rih „Du­ga“ u Mr­ti­ni­ći­ma na­do­mak Da­ni­lov­gra­da. Već go­di­na­ma pod nje­go­vim kro­vom pri­ču pri­ča­ju raz­ne ljud­ske sud­bi­ne. Jed­na od njih pri­pa­da i 87-go­di­šnjoj Lji­lja­ni di Bar­to­lo, sta­roj da­mi ko­ja je ob­i­šla svi­jet, vi­še od de­ce­ni­ju ži­vje­la u Pa­ri­zu, a po­la vi­je­ka pro­ve­la u ino­stran­stvu. Du­go je ži­vje­la i u Ita­li­ji, oda­kle je i njen su­prug. Na kra­ju igra sud­bi­ne je od­lu­či­la da se Lji­lja­na skra­si u Mar­ti­ni­ći­ma i, ka­ko ka­že, tu će osta­ti do kra­ja ži­vo­ta. Iako je sta­rost i bo­lest na Lji­lja­ni osta­vi­la du­bo­ke bol­ne tra­go­ve, ona je du­hov­no vi­tal­na, ras­po­lo­že­na za pri­ču, kri­ti­ku, ali i po­hva­lu ži­vo­ta u Do­mu. Dvo­u­mi se sa ko­jeg kra­ja da poč­ne svo­ju pri­čo o sta­rač­kim da­ni­ma, da li sa ljep­šeg ili ru­žni­jeg kra­ja, ali pre­vag­nu­la su li­je­pi i hu­ma­ni ge­sto­vi za­po­sle­nih u Do­mu, pa Lji­lja­na svo­ju pri­ču po­či­nje od vla­sni­ce Do­ma i glav­ne ku­va­ri­ce ko­ju sa pi­je­te­tom na­zi­va „Maj­ka“.
– Ka­da mi što­god tre­ba od hra­ne tu je „Maj­ka“ da mi is­pu­ni že­lju. Čak i ono što ni­je na je­lov­ni­ku ona spre­mi i to sa­mo za me­ne. To mi mno­go zna­či i ne­mam ri­je­či da to po­hva­lim. Bi­la sam do­sta u in­so­tran­stvu, ras­pi­ti­va­la se ka­ko se to ži­vi u nji­ho­vim sta­rač­kim do­mo­vi­ma i ni­gdje ni­je­sam ču­la ni­ti vi­dje­la da se za­po­sle­ni ta­ko po­na­ša­ju pre­ma svo­jim sta­na­ri­ma. Ta­mo mo­raš je­sti ono što ti se da­je, ili ćeš u su­prot­nom osta­ti gla­dan i že­dan. Po­red to­ga i ga­zda­ri­cu Do­ma za­tek­nem ka­ko či­sti, pe­re ili ra­di ne­što dru­go. To je ne­za­mi­sli­vo za stra­ne do­mo­ve i ta­mo se do­bro zna ko ko­si, a ko vo­du no­si. Ga­zda­ri­ca je pra­vi me­lem za na­šu du­šu, ali mi­slim da bi tre­ba­lo da bu­de ma­lo stro­ža pre­ma se­bi, a bo­ga­mi i pre­ma za­po­sle­ni­ma – ka­že Lji­lja­na.
Iza „Maj­ke“, o ko­joj go­vo­ri Lji­lja­na, za­pra­vo se kri­je Da­ra To­mić, dok je ga­zda­ri­ca Ma­ri­na Iko­vić. Ka­da se one po­me­nu Lji­lja­ni se po­ja­vi osmi­jeh na li­cu, pro­stru­ji kroz nju ne­ka no­va ener­gi­ja i kao da joj je on­da dan ne­ka­ko ljep­ši i bo­ga­ti­ji. U nji­ho­vom dru­štvu je i Esad Fe­ri­zo­vić, dok­tor i, ka­ko Lji­lja­na ob­ja­šnja­va, „njen tu­mač i ve­li­ki pri­ja­telj“.
– Ono što me­ni pro­mak­ne, Esa­du ne pro­mi­če i po­ne­kad mi se či­ni da on bo­lje zna od me­ne šta mi tre­ba i šta že­lim da ka­žem – pri­ča Lji­lja­na.
Da ni­gdje ni­je sve sa­vr­še­no sta­ra je fi­lo­sof­ska isti­na, a nju po­tvr­đu­je i Lji­lja­na. I u Mar­ti­ni­ći­ma ima ne­do­sta­ta­ka, a na­ša sa­go­vor­ni­ca na­vo­di da po­ne­kad ne mo­že da do­bi­je va­lja­nu me­di­cin­sku uslu­gu, a i za­po­sle­ni su po­ne­kad li­je­ni ka­da tre­ba da se pri­pre­mi kre­vet ili po­mog­ne oko ko­li­ca.
– Ipak, mno­go vi­še ima onog do­brog i zbog to­ga ne­mam na­mje­ru da odem odav­de. Imam dje­cu, ona ima­ju svo­ju dje­cu, i svi oni tre­ba da ži­ve svo­jim ži­vo­tom. A i ja svo­jim, a to je po­ne­kad ne­mo­gu­će ka­da ste svi za­jed­no. Mi­slim da sam od­la­skom u Dom sve sta­vi­la na pra­vo mje­sto. Ov­dje imam svo­je dru­štvo, nje­gu i ni­ko­ga ne op­te­re­ću­jem. Ko zna da li bi ta­ko bi­lo da sam sa svo­ji­ma. Iako oni isnsi­sti­ra­ju da bu­dem sa nji­ma, mi­slim da je bo­lje ova­ko – is­ti­če Lji­lja­na.
I.M.


Da do­đu i stran­ci

Lji­lja­na po­zi­va i pred­stav­ni­ke me­đu­na­rod­nih ora­ni­za­ci­ja da do­đu u Mar­ti­ni­će. Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, oni tre­ba da vi­de ka­ko se ov­dje ži­vi i da po­mog­nu da se na­ba­vi no­va opre­ma i osmi­sle kul­tur­ni i osta­li sa­dr­ža­ji u Do­mu.
– Po­treb­ne su nam dru­štve­ne ak­tiv­no­sti. Ima­mo ih i ova­ko, ali mi­slim da bi tre­ba­lo da se če­šće or­ga­ni­zu­ju. Sta­ri­ma je neo­p­ho­dan raz­go­vor, ra­zu­mi­je­va­nje i sa­zna­nje da ni­je­su sa­mi. Ka­da je ta­ko, on­da nam je lak­še da no­si­mo te­ret go­di­na i sa­zna­nje da nam je ži­vot­ni rad­ni i ljud­ski vi­jek na iz­ma­ku i da se sa ti­me mo­ra­mo iz­bo­ri­ti. Mi­slim da u ovom Do­mu po­sto­je uslo­vi za to i po­zva­la bih sta­re da iza­be­ru ži­vot u Do­mu i do­la­skom ov­dje osmi­sle ga u skla­du sa go­di­na­ma – za­klju­ču­je Lji­lja­na.